VELES, Velez

q       Vilaz-ora, Ćuprili, Titov Veles

v    1019. u povelji Vasilija II Velessós. Predsl. Byláz‑ōra verovatno je složeno ime, čiji se drugi deo poredi sa alb. urë ‘most’ (up. tur. naziv Köprülü!), a u slovenskim ustima odrazio se, grčkim posredstvom (b > v), samo prvi član, možda uz asocijaciju na slovenskog boga Velesa.

Veles

ravni: Po Serezu i Velesu ravnu (SM 63:219)

Velez

bez atribucije: Do Veleza i vode Vardara (Vuk II, 30:4)

41° 42' N, 21° 46' E

Stari grad južno od istoimenog mesta u Makedoniji, u Velikoj klisuri niže ušća Topolke. Pominje se još 216. pre n.e. kao dardansko mesto Vilaz-ora, locirano nešto južnije od današnjeg Velesa. Pod rimsku vlast došao je 168. pre n.e. U srednjem veku pripadao je caru Samuilu, zatim Bugarima pa Vizantincima. Kada su krstaši početkom XIII v. osvojili Konstantinopolj, bugarski car Kalojan je iskoristio priliku da zavlada istočnom Makedonijom, a već 1205. bili su u njegovoj vlasti i Veles i Ohrid. Pod vrhovnom vlašću Nemanjića bio je od 1208. do 1213, a posle toga u rukama Stefana Dečanskog, cara Dušana i, najzad, despota Olivera. Turci su ga osvojili kad i Makedoniju.

Današnji Veles je grad na Vardaru, 52 km nizvodno od Skopja (Makedonija). Ima veliki broj srednjovekovnih manastira. U XVII v. podignuta je u njemu vladičanska stolica.

Literatura: Sokoloski 1959, 147-176; Ковачевић 1887; VE s.v. Grad; EП 1 s.v.

www.culture.org.mk/ vel1.htm